Ovaj feljton je otpočeo tekstom o Vuku Jeremiću – a, iako je Vuk obeležio donekle i kraj 2000-ih godina, za njega su pre svega karakteristične prethodna i početak ove decenije. Ostao je, pak, utisak da smo se previše fokusirali na situaciju koja je dovela do uspostavljanja zločinačkog naprednjačkog režima (nadalje ZNR). No, vredi ovde napraviti izvestan osvrt i na ljude koji su mu omogućili da na vlasti, gotovo neometano, ostane deceniju i po. Dršte gaće, u ovom delu opet imamo duet, za koga znamo da će izazvati kontroverze.
Za razliku od Vlahovića i Đelića, Sašama ne moramo da kombinujemo imena i prezimena. Na isto mu izađe.
Dva političara, koja su vrlo retko imala dodirne tačke, naročito ideološki, te naročito potkraj njihovih karijera – ok Radulovićeva, teorijski, još nije završena, dok se Janković odavno „povukao u savetnike“ (da parafraziramo seriju „Slom“) – ipak imaju jednu zajedničku osobinu: zablistali su, privukli pažnju kao nove nade, povukli niz nerazumnih poteza i sleteli na političke margine.
Teško je reći ko je „poćo rat“. Saša Janković je za zaštitnika građana (ombudsmana) izabran još 2007. godine, što jeste javna, ali ne i politička funkcija. On u politiku zvanično ulazi tek deceniju kasnije. Saša Radulović je u politiku ušao kao deo Dačićevog kabineta 2013. godine (zamenio je Mlađana Dinkića, kad smo kod toga), a opozicionar je od izbora 2014.
***
Kada bismo u istu vreću stavili sva Radulovićeva smatranja tokom proteklih deceniju i po, otkako je postao poznat široj javnosti – prvobitno, podsetimo se, kao britki proevropski bloger – ona bi se u vreći složila poput rogova. I njegova obrazovno-naučna biografija je neobična: završio je srednju muzičku školu (imali smo priliku da čujemo kako svira i peva u holu Skupštine Srbije) uporedo sa Matematičkom gimnazijom, da bi kasnije postao diplomirani inženjer elektrotehnike, a potom nekako već i stručnjak za finansije, privredne delatnosti, socijalnu politiku, sindikate i šta sve ne.
Ali krenimo redom. Po osnovnoj vokaciji dipl. ing. elektrotehnike, već sredinom osamdesetih odlazi na rad u Zapadnu Nemačku (poznato je da je radio u „Simensu“), pa potom u Kanadu i SAD. Od 1997. kreće se u preduzetničkim vodama kroz kompanije podržane „Venture Capital“ i private equity fondovima. Pravio je i vodio kompanije od „garaže“ do više od 150 zaposlenih. U Kanadi i SAD-u bio je izvršni direktor, član menadžment tima i borda direktora nekoliko kompanija. Bio je aktivan učesnik „Silicon Valley Internet boom-a“. Vratio se 2005. godine u Srbiju. U šali kaže da se vratio, jer su „deca zaboravila da govore srpski“.
Već dve godine kasnije, sa suprugom otvara konsultantske kompanije, a malo zatim počinje i prvu zvaničnu javnu karijeru u Srbiji kao stečajni upravnik. Neke od firmi koje je vodio u tom periodu jesu kompanija „Braća Karić“, zatim „Vršačka pivara“ i pridružena firma „Drugi oktobar“, te „Delta Legal“ i „Lune Milovanović“. Baš negde 2011, upada u nemilost kada biva proglašen za deo „Stečajne mafije“, kada je bio na udaru državnih organa više puta zbog korupcionaških afera koje su većinom zataškane u medijima. Radulović je bio u višestrukom sukobu interesa jer je knjigovodstvene usluge za svih 14 stečajnih slučajeva vodila privatna firma koju su držali on i njegova supruga Tatjana Radulović, te mu je bila izrečena kazna na 100 000 dinara.
Sudbonosne 2012. zdušno se priključio kampanji „belih listića“, uz tvrdnju da se DS stranka mora kazniti. Radulović je tada ukazivao da je jedina gora opcija od ostanka na vlasti demokrata – vlada Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije. To ga, međutim, nije sprečilo da već sledeće godine, u avgustu, na poziv PPV-a (kogod to tada bio, namig namig), kojem se sviđalo Radulovićevo „blogerisanje“, postane ministar privrede. Radulović je novoj garnituri bio potreban da potkrepi imidž „velikog reformatora“ u koji su mnogi poverovali. Na ministarskom mestu nije dugo potrajao, pa već u januaru sledeće godine uz halabuku podnosi ostavku i osvaja simpatije ne malog broja građana, kao nekakav Don Kihot koji nije uspeo da se izbori sa vetrenjačama. Tvrdio je tada da je upao u „osinje gnezdo partijskih interesa, interesnih grupa koje žive kao paraziti na leđima sistema“ i da nije uspeo iako je imao ogromnu volju da se protiv toga izbori. Ubrzo nakon toga osniva pokret-udruženje „Dosta je bilo“, sa kojim osvaja ne mali broj simpatija obrazovane srednje klase. Ta prijemčivost proizilazila je iz kombinacije njegovog pristupa ekonomiji, autsajderskom položaju spram dominantnog političkog i ekonomskog sistema u Srbiji, ali istovremeno insajderskom položaju kao eksperta za restrukturiranje preduzeća u stečaju – spram neprilika srpske ekonomije. On je u svojim nastupima, pritom, svoj program ekonomskih reformi uspevao da predstavi na način jasniji i koncizniji od tipično suvoparnih izlaganja profesora ekonomije koje laici uglavnom uopšte ne razumeju. Sašu Radulovića je od početka njegovog javnog delovanja karakterisao niskoafektivni, tehnokratski stil komunikacije i krut govor tela. Kao političar imao je malu emocionalnu rezonantnost sa biračima. Logičnim izlaganjima, kojima se obraćao razumu a ne emocijama, dobijao je simpatije značajnog dela urbane, visokoobrazovane populacije, ali je za šire segmente birača ostajao neprijemčiv i dalek.
Bio je dovoljno hrabar da početkom te 2014. godine Vučića optuži da sprečava donošenja i sprovođenja reformskih zakona koji bi državu vratili građanima. Od tada pa do danas postaje i ostaje, kako sam tvrdi, najautentičniji i najžešći politički protivnik neprikosnovenog vladara Srbije.
Uzevši sve u obzir, rezultati izbora 2016, maltene su dočekani kao anomalija, akcident koji je bar na trenutak pokvario matriks i dao vetar u leđa opozicionim biračima
Prvobitno, a naročito posle izbora na kojima je DJB bio pojedinačno najjača opoziciona stranka (ne računamo SRS, naravno), Vučić je za Radulovića simbol burazerske ekonomije, partijsko-parazitskog sistema i partijskog zapošljavanja, da bi s vremenom – u skladu sa promenom političkog kursa njegove organizacije sa prozapadno-liberalnih pozicija ka desnom izolacionizmu – predsednika Srbije počeo da proglašava za izdajnika koji će priznati Kosovo, te „nemačkog čoveka“ koji sprovodi nemačku kolonijalnu politiku u Srbiji.
A kako je Saša Liberal zaokrenuo u Sašu Suverenistu, možda je iznenađenje isključivo za one koji mu nisu bliski. Oni koji su mu (bili) bliski, tvrde da, iako mu je politika naizgled nedosledna, dosledna je njegova sklonost ka populizmu, odnosno jednostavnim odgovorima na veoma komplikovana pitanja, što je, uz uspešno korišćenje društvenih mreža, tajna njegovih periodičnih političkih uzleta. Radulovićevi protivnici (među njima i neki njegovi bivši saradnici) reći će da se njegova doslednost ogleda i u skoro patološkoj želji da sve drži u svojoj šaci, kao nekakav kontrol-frik. Oni ukazuju na to da je njegova politička organizacija autoritarnija nego Vučićeva Srbija (Branka Tarot koja predvodi odred DJB botova na Fejsbuku, sećate li se?). Dodaće i da je kontinuirano privržen novcu, da je vrlo vešt da ga zaradi i obrne, bez preterane želje da „ispoštuje“ baš sve regule. Neki bi dodali da je od 2013. godine i ulaska u politiku, dosledan i u naporu da bude važan akter u političkom životu Srbije, po svaku cenu. Sva je prilika – kažu oni – da ćemo ovog čoveka, čije velike oči ne pokazuju nikakvu emociju, još dugo gledati kako se predstavlja kao nekakav mesija koji će Srbiju i Srpstvo državotvorno spasti od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. U međuvremenu je počeo na društvenim mrežama i na jutjub kanalima da se prikazuje i kao vrsni poznavalac istorije, koji samopouzdano povlači paralele između raznih perioda u povesti čovečanstva i ovih naših prostora. Pokazuje i „neverovatno“ znanje u oblasti medicine, koje se u dobroj meri poklapa sa onim što bi želele da čuju ekipice koje ispred lokalnog dragstora ispijaju pivo i pabirče razne teorije o tome kako su za sve probleme ovog sveta krivi zli svetski moćnici i međunarodne korporacije.
Sve rečeno je ultra ironično zbog činjenica da Radulović ne samo da je u mrskoj mu Nemačkoj („Ceo Balkan je postao kolonija jeftine radne snage kojom upravlja Berlin“, napisaće recimo u jednom tvitu) stekao stručno usavršavanje, već je i održavao veze putem organizacije GIZ (organizacije koja se, dodatno, bavi privrednom i društvenom saradnjom Nemačke i Srbije). Odjednom je, za novu publiku, prvi prioritet postalo oslobađanje od stega „bankarskog globalizma, dužničkog ropstva i kolonijalnog položaja“ (zaboravite njegovu stečajnu prošlost), dok poreska reforma naklonjena malim i srednjim preduzećima i ukidanje političkog klijentelizma (‘partokratija’) – nekada glavne tačke programa i neizostavne centralne teme svakog javnog nastupa – sada bivaju samo uzgredno pominjane.
Nije čudo što ni sa potpunim zaokretom politike ne uspeva da prebaci procenat glasova više od onog koje je DJB imao u reformatorskim danima i što je spao isključivo na ulogu kolovođe kombi stranke, koja mora da postoji isključivo zbog navlačenja glasova i formiranja vlade. Lična porodična tragedija ga je, naizgled, potpuno povukla iz javnosti na neko vreme, te smo u jednom periodu ostali uskraćeni za najnovije izlive suverenizma (šta bi s Vršačkom pivarom druže?). Pak, sa poznatim događajima od novembra 2024., čini se da se u njemu potpalio novi plamen mržnje ka bivšim kolegama s kojima je, samo deceniju ranije, sedeo pri vrhu.
Da nas ne shvatite pogrešno, načelno se slažemo sa njegovim stavovima u vezi ZNR SNS, samo smatramo da u politici nema brisanja grehova, ma pod kojim uglom se političarokrene.
***
Naznake da bi Saša Janković mogao da uđe u politiku, dale su se nazreti 2016. godine. Tada opozicija, nakratko, uspeva da se udruži oko borbe za to da sve stranke, koje su se mučile oko cenzusa na prolećnim parlamentarnim izborima – tada 5% – dotični preskoče u doglasavanju. Janković ih je podržao, a dodatno, istraživao je šta se dogodilo u Savamali u izbornoj noći. Upravo u to vreme, Zoran Živković javno predlaže da Janković bude 2017. godine zajednički kandidat opozicije. Ovu ideju, dodatno, pumpa i „Tviter“ zajednica, čiji su deo Biljana Lukić, Balaševićeva kćerka, Kristina Kovač, dakle, neki od ljudi koji će kasnije inicirati PSG.
Kuriozitetno, kada je ZNR preuzeo vlast 2012. godine, oni su obnovili Jankovićev mandat zaštitnika građana – u to vreme su nastojali da se pokažu svetu kako im je stalo do institucija. Pak, čak i da se on nije kandidovao za predsednika 2017. godine, ZNR bi ga smenio.
Zapravo, u ovoj fazi, naglasićemo, ništa, apsolutno ništa nemamo da zamerimo Saši Jankoviću. Pozicija predsednika Srbije, u skladu sa ustavnim ovlašćenjima, kao da je bila crtana za njega. Čak ni rezultat, koji je bio takav kakav je (da citiramo onog drugog Sašu) nije bio toliko njegova krivica, koliko splet okolnosti da je Vuk Jeremić (kao što smo rekli u prvom delu) pao s Marsa i rešio da posle neuspešne trke za genseka UN-a postane predsednik Srbije. Avaj! Taj prekršaj s leđa otvorio je prolaz da i ostatak opozicionara i „opozicionara“ pošalje svoje kandidate, među kojima su i ovaj drugi Saša, Beli Preletačević (ordinarni trol), Šešelj, Aleksandar Popović, Miroslav Parović, Boško Obradović,… Ako je nekoga ovo podsetilo na reprizu izbora 1990. godine, pretpostavljamo da to nije slučajno. I onda, neko je iskopao „aferu“ da se Jankovićev cimer iz studentskih vremena ubio… Jankovićevim pištoljem. I sad, na stranu šta će mu pištolj u tim godinama – tabloidi su ovo ubrzo spinovali do nivoa da je on ispao ubica. Što, naravno, nije bio. Izbori dođoše i prođoše, Vučić je pobedio u prvom krugu, Janković je uknjižio nepunih 17%. Teraj dalje.
Posle izbornog dana, od Jankovića se mnogo, čak i previše očekivalo. Naprosto, javno mnjenje ga je prepoznalo kao barjaktara nove opozicione pobune. DS, koji mu je pružio infrastrukturu, a čiji predsednik je tada bio Dragan Šutanovac, očekivao je od Jankovića da se on i njegov kružok priključe ovoj stranci. Već posle par dana, postalo je jasno da od toga nema ništa, te da ovaj ide na formiranje sopstvene organizacije.
Kada su izbili protesti „Protiv diktature“ neposredno posle izbora, Janković se danima nije oglašavao, tek kada su se oni gotovo razvejali, poslao je neku vrstu mesijanske kriptične poruke o sistemu vrednosti koji podržava. Nešto kasnije, pojavile su se spekulacije kako je, preko posrednika, nudio Vučiću da – kada je ovaj već postao predsednik – on postane premijer. Vučić je, naravno, u svom stilu ovo ismejao.
Ni formiranje Jankovićeve organizacije nije išlo glatko. Iako je imao jasno profilisano članstvo, neko je zakasnio sa registracijom u APR-u, tako da je umesto Slobodni građani Srbije, na kraju registrovan Pokret slobodnih građana. PSG će se od starta profilisati kao – politički – liberalna organizacija, dok su ekonomski imali određene aspekte leve ideologije. Ujedno, ovo je do kraja sahranilo ostatke, inače, ne naročito razvijene personalne infrastrukture LDP-a.
Međutim, ni posle registracije i izbora Jankovića za predsednika PSG-a, stvari nisu išle dobro. Određeni članovi su već posle nekoliko meseci počeli da odlaze – često demonstrativno to ističući na svom omiljenom „Tviteru“, a pre svega zato što je Janković favorizovao svoju suprugu. Zapravo, do početka 2018. godine, u PSG-u je od zvučnijih imena ostao samo Sergej Trifunović – verovatno zato što je zaboravio da se ispiše. Njegov brat, Branislav, među prvima je otišao, baš kao i Nikola Kojo, Kristina Kovač, te Biljana Lukić (ako je ikada i bila u PSG-u). Nešto kasnije, istupili su i Zoran Čičak, te Dušan Teodorović. Do februara 2018, činilo se da je PSG mrtav.
Usledili su i neki veoma čudni tvitovi, u kojima je govorio kako „zgrčen sam sedi u hotelskoj sobi Beču“ (verovatno posle nekih sastanaka sa EU zvaničnicima), te poziva na „nepredaju“.
A tada se Janković zaista susreo sa nekom vrstom mesijanske pojave – za njega barem.
Sa Draganom Đilasom.
Krajem 2017. godine, on se posle gotovo trogodišnje pauze vratio u visoku politiku (pošto, jelte, predsedavanje KSS-om pod vlašću ZNR-a ne računamo u politiku), okupio deo ljudi oko sebe, najpre, zakopao stare ratne sekire sa Vukom Jeremićem (koji je već formirao Narodnu stranku) i – pozvao Jankovića. Malo mu je pomogao da osveži organizacionu infrastrukturu, te su ova trojica formirala novu koaliciju za gradske izbore u Beogradu.
Ovog puta, dobacili su do 19%. Razočaravajuć rezultat, no, treba imati u vidu da su opozicioni glasovi još otišli i Aleksandru Šapiću (tada u dubokoj opoziciji, 9%), dvema „desnim“ strankama (DJB-Dveri) i DS-u, od kojih su poslednje dve ostale ispod cenzusa od 5%.
Međutim, prava vrednost ove koalicije, trebalo je da ih prikaže kao klicu novog šatora, prvog posle DOS-a. Zaista, narednih meseci, DS, Dveri, Levica Srbije, te razni drugi, prišli su paktu Đilasa i Jeremića, te se već nazirao potonji Savez za Srbiju. Čekajte, rekosmo Đilasa i Jeremića, kanda ovde neko fali?
A, da. Saša Janković i njegov PSG. Šta im se desilo?
Pa, kako da vam kažemo, bilo im je gadljivo da „imaju isti žiro-račun sa ’Dverima’“. Stoga, odlučili su da formiraju sopstvenu koaliciju i to sa strankama… stranka… ma… Ok, ne pamtimo im ni imena. Tek, rođen je „Dogovor 381“. Ta koalicija, čiji je formalni čelnik ponovo bio Janković, za svojih par meseci postojanja, nije uradila ništa. Tačnije – jeste jednu stvar. Nije podržala novi talas protesta – koji će biti nazvan „Jedan od pet miliona“, nudili su sopstvena rešenja, te u roku od nekoliko nedelja pali u potpunu političku irelevantnost. Sergej Trifunović, za koga su mnogi, možda i on sam, zaboravili da je još uvek u PSG-u su, sa svoje strane, veoma glasno podržali proteste.
Bilo kako bilo, pred same praznike 2018. godine, Janković je podneo ostavku i povukao se iz politike – prepustivši stranački tron upravo Sergeju. Treba biti pošten pa reći da se odluke o političkoj penziji čvrsto drži. Da, pojavljuje se povremeno u javnosti, ali isključivo kao analitičar.
S druge strane, njegovo političko čeljade je prošlo burnu epizodu sa Sergejom, koja se završila njegovim ekscentričnim javnim nastupima i incidentima pre CoVID-izbora 2020. godine, na kojima su jedva prebacili 1% (dok su ih svih drugi, manje-više, bojkotovali), posle čega je stranku preuzeo njen današnji predsednik, Pavle Grbović. Međutim, ovde vredi reći da, iako Jankovića u PSG-u odavno nema, da postoji određena doza političkog kontinuiteta, a njega čine ljudi poput Aleksandra Radovanovića Aledara, te samog Grbovića. Reč je o klasičnoj klijentelističkoj ekipi, koja PSG percipira kao sopstvenu priliku za karijernu afirmaciju. Za sada, u tome nisu naročito uspešni, ali nikada noć ne zna šta donosi dan.
Велтшмерц 
Postavi komentar