„Obezbedio se“

S razlogom se negde u podsvesti javlja „strah“ da Vučić raspisuje parlamentarne izbore – kad ne mora – zato što se „obezbedio“. Tako je zaista i bivalo svih ovih godina, od 2014. do 2023.

Međutim, hajde malo racionalno da vam razvejemo stra’.

Ne znamo koja su istraživanja javnog mnjenja tačna, ali projekcije su prilično izvesne po pitanju toga da je, objektivno, Studentska lista ispred SNS-a. Sa ili bez SPS-a.

Zašto, onda, pobogu Vučić ne iskoristi preostalih godinu i po dana mandata i proba da uradi „nešto“?

Pa, zato što nema baš svuda još godinu dana.

Najveća boljka srpskog političkog sistema je činjenica da se vlast, najčešće, menja smenom na funkciji koja je, uglavnom, ceremonijalna.

Kad je Milošević izgubio funkciju saveznog predsednika 2000, crnogorski SNP je promenio koalicionog partnera i počeo da pregovara sa DOS-om.

Kad je Tadić izgubio funkciju predsednika, SPS je promenio koalicionog partnera i počeo da pregovara sa SNS-om.

Možemo čak i dodati – kad je Tito umro, Jugoslavija je mogla na leru da poživi još jednu deceniju.

Sudbonosna boljka ovog sistema gde je „sve Vučić“ leži u činjenici da je toliko personalizovao vlast, da posle isteka dva mandata više ne može da isturi ni broj dva na predsedničkim izborima, jer broj dva, jednostavno, ne postoji.

Bukvalno nijedno ime koje se spominjalo u javnosti kao SNS-ov kandidat za predsednika, ne može da parira onome koga će kandidovati Studentska lista, pa makar to bila i flaša rakije, ratkapna od „Juga“, kanap za roletnu ili bubnjar „Leksington benda“.

Porazmislite samo o „konkurentnosti“ nekih imena koja su pominjana u kontekstu SNS-ovog kandidata: Ana Brnabić, Miloš Vučević, Vladan Petrov.

Dodajmo tome i „asove“: Bogoljub Karić i Emir Kusturica (da, pominjan je i poslednji).

Otuda Brnabić i izjavljuje da bi ta neka pojava bila samo privremeno rešenje, dok se „ne izmeni ustav“, kako bi ponovo bio Vučić. Naravno, jasno je i njoj da od toga nema ništa, ali joj treba spika da umiri glasače.

Stoga, šta ostaje da se čini? Ništa drugo, do da se povuče najveći mogući rizik i ubrzaju parlamentarni izbori, uz nadu da će svi mehanizmi koji su korišćeni biti dovoljni da se Vučiću obezbedi premijerski mandat od četiri godine…

Ček, zašto, pobogu, ne pređe odmah na premijersko mesto, ima još godinu i po fore?

Razlog je čisto psihološke prirode. Ako prvo budu predsednički izbori – koje, dakle, gubi – njegov kabinet definitivno gubi svaki legitimitet, a možda se uruši i iznutra.

A ako proba da dobije parlamentarne – legitimitet se vaspostavlja, a i na predsedničkim onda šanse njegovog kandidata naglo rastu.

Takođe, ne treba izostaviti psihološki momenat izlaska na izbore gde zna da će pobediti, ili gde makar tako predstavlja, kako bi motivisao sopstveno glasačko telo i demotivisao suprotnu stranu.

Eto, to je objašnjenje kako se „obezbedio“.