„Jednako zastupljeni“

Napomena: Istraživanje i izrada teksta ubrzani su korišćenjem ChatGPT Plus-a, uz detaljan nadzor ljudi iz redakcije.

Postoji jedna zgodna teza koja se već neko vreme provlači javnim prostorom: Studentska lista neće sa strankama, stranke hoće sa Studentskom listom, jedni druge ne razumeju, jedni druge kritikuju, a nezavisni mediji, je li, daju prostor svima. Pošto su ovakve tvrdnje mnogo zahvalnije kada se ponavljaju nego kada se proveravaju, odlučili smo da uradimo upravo ovo drugo. Uz pomoć ChatGPT dubinske pretrage pregledali smo javno dostupne arhive „N1 Srbija“, „Nove“ i „Danasa“ u periodu od 1. jula do 3. septembra 2026. godine, tražeći ne samo televizijska gostovanja i intervjue, već i direktne izjave, preneta saopštenja, agencijske prenose i zvanične objave koje su redakcije odlučile da pretvore u zasebne medijske sadržaje. Sa jedne strane stavili smo Stranku slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Srbija Centar, Pokret slobodnih građana, Solidarnost i PODES. Sa druge Studentsku listu i građanske zborove.

Rezultat je 93 prema 33. Da, više liči na rezultat košarkaške utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u nekoj afričkoj grupi nego na raspodelu medijskog prostora između dva politička bloka koja se u javnom diskursu neprestano stavljaju jedan pored drugog. Šest navedenih stranaka dobilo je u našem verifikovanom korpusu najmanje 93 zasebne medijske jedinice, dok su Studentska lista i građanski zborovi zajedno dobili najmanje 33. Ako više volite procente, govorimo o približno 73,8 prema 26,2 odsto; ako ne volite procente, odnos je gotovo tri prema jedan. Brojke pritom predstavljaju verifikovani minimum javno dostupne arhive, a ne fantaziju da je bilo ko matematički zatvorio svaku sekundu i svaki tekst nastao tokom 65 dana.

Naravno, ovde bi neko mogao odmah da primeti da stranke imaju centrale, odbore, portparole, profesionalne političare i svakodnevnu proizvodnju saopštenja, pa je sasvim prirodno da ih bude više. Tačno. Zato smo pogledali šta se događa kada saopštenja, agencijske prenose i prenete objave potpuno izbacimo, a ostavimo samo gostovanja, intervjue i izjave neposredno date konkretnom mediju. Tada rezultat ne postaje povoljniji po Studentsku listu i zborove, već naprotiv: dobijamo 40 prema 13, odnosno približno 3,1 prema jedan. Drugim rečima, saopštenja ne proizvode disproporciju; ona je, paradoksalno, čak donekle ublažavaju.

Ni sva tri medija nisu ista. Kod „N1 Srbija“ ukupni odnos iznosi 38 prema 10, kod „Danasa“ 37 prema 11, dok je „Nova“ sa 18 prema 12 vidljivo bliža nekakvoj ravnoteži. Razlog se prilično jasno vidi u strukturi objava: „Nova“ relativno često pretvara studentske i zborske pozive, informacije o kampanji, kontrolorima, dijaspori i drugim izbornim aktivnostima u zasebne vesti. Kod „N1 Srbija“ i „Danasa“ taj prostor je uži, dok je prisustvo partijskih lidera i funkcionera znatno intenzivnije. Dakle, ne radi se o tome da su sva tri nezavisna medija ista, već da u sva tri, različitim intenzitetom i na različite načine, organizovane opozicione stranke dobijaju više prostora od Studentske liste i građanskih zborova.

Međutim, pravo pitanje nastaje tek kada ovaj medijski odnos uporedimo sa nečim što bismo mogli nazvati stvarnom političkom težinom. CRTA i Democracy Action Lab Univerziteta Stanford sproveli su u junu 2026. istraživanje na reprezentativnom uzorku od 2.324 punoletna građanina Srbije, bez Kosova, metodom neposrednog anketiranja. Istraživanje je sprovedeno od 10. do 24. juna, dakle neposredno pre perioda koji smo pratili, uz navedenu marginu greške od 2,08 procentnih poena. Kada su građane pitali za koga bi glasali ako bi parlamentarni izbori bili održani te nedelje, Studentska lista dobila je 31,5 odsto ukupne populacije. NPS je imao 1,6 odsto, PSG 0,7, SSP 0,6, a SRCE 0,3 odsto. Solidarnost i PODES nisu zasebno prikazani u rezultatima, zbog čega im nećemo dodeljivati procente kojih u istraživanju nema. Četiri stranke koje jesu prikazane zajedno, dakle, imaju 3,2 odsto, naspram 31,5 odsto Studentske liste.

Ako posmatramo samo opredeljene birače, razlika postaje još preglednija. Studentska lista ima 44,9 odsto, NPS 2,2, PSG 1,0, SSP 0,9, a SRCE 0,4 odsto. Zbir ove četiri stranke je 4,5 odsto. Drugim rečima, među opredeljenim biračima Studentska lista je prema tom istraživanju praktično deset puta snažnija od njih zajedno. Štaviše, sami autori istraživanja političku sliku Srbije opisuju kroz tri velike grupacije: pristalice vlasti, pristalice Studentske liste i neopredeljene odnosno apstinente, dok među opredeljenim biračima Studentska lista sa 44,9 odsto stoji ispred SNS-a sa 35,7 odsto.

I sad dolazimo do neobičnog dela. Blok čija četiri pojedinačno merena stranačka člana zajedno imaju oko jedne desetine izborne podrške Studentske liste dobija u posmatranim nezavisnim medijima gotovo tri puta više medijskog prostora. Ne tvrdimo, naravno, da medijska zastupljenost mora matematički da prati procente iz anketa. Kada bi bilo tako, uređivanje medija moglo bi da se poveri Excel tabeli i jedan od problema savremenog novinarstva bio bi konačno rešen. Politička relevantnost nije samo izborni rejting, parlamentarne stranke imaju institucije, odbornike, poslanike, istoriju, organizaciju i pravo da budu pitane o događajima. Ali odnos od deset prema jedan u političkoj podršci na jednoj strani, a približno jedan prema tri u medijskoj zastupljenosti na drugoj, ipak je dovoljno neobičan da zaslužuje makar pitanje.

Još zanimljivije postaje kada prestanemo da tretiramo svaki medijski sadržaj kao jednako vredan. Jedno je kada FoNet prenese četiri pasusa saopštenja, a redakcija ih objavi kao vest. Sasvim drugo je kada političar sedne u televizijski studio, dobije voditelja, dvadesetak minuta, niz potpitanja i mogućnost da objasni šta želi, zašto to želi, zašto drugi greše i, ukoliko ostane vremena, na koji način namerava da popravi Srbiju. Zato smo posebno izdvojili duže televizijske formate koje je moguće pouzdano identifikovati u javnim arhivama „N1 Srbija“ i TV „Nova“. Tu dobijamo najmanje sedam jasno identifikovanih dužih televizijskih termina za predstavnike šest stranaka i jedan za Studentsku listu.

Namerno ne navodimo zbirnu televizijsku minutažu. „N1 Srbija“ i „Nova“ u javnim arhivama ne prikazuju konzistentno trajanje svakog pojedinačnog političkog segmenta, pa bismo mogli da napravimo vrlo impresivnu tabelu sa nekakvih 184 minuta prema 37, stavimo dve decimale i time joj podarimo onu posebnu vrstu naučnosti koju proizvodi Excel, ali bi takav broj bio procena, a ne podatak. Za preciznu minutažu trebalo bi pregledati kompletne snimke programa za svih 65 dana i ručno meriti svaki relevantan segment. To nismo radili i nećemo se praviti da jesmo. Ali za razlikovanje sedam televizijskih termina od jednog naročito precizna štoperica ipak nije potrebna.

Ni prostor unutar samog stranačkog bloka nije ravnomerno raspoređen. Ako gledamo neposredna pojavljivanja pojedinačnih stranačkih predstavnika, Narodni pokret Srbije i PSG imaju po najmanje 11, SRCE 10, SSP 8, PODES 4, a Solidarnost 2. Taj zbir nije isto što i broj članaka, jer jedna medijska jedinica može istovremeno pružiti prostor većem broju sagovornika. „Danas“ je, recimo, u jednom tekstu razgovarao sa Zdravkom Ponošem, Borislavom Novakovićem i Arisom Movsesijanom. Jedan članak, tri politička glasa. Sasvim legitimno uredničko rešenje, samo ne naročito beznačajno kada se potom raspravlja o tome ko u javnosti dobija mogućnost da govori.

Postoji i važna metodološka ograda. Namerno nismo izjednačili Studentsku listu sa svime što objave Studenti u blokadi. Ako studenti objave saopštenje o policijskom postupanju, univerzitetu, obrazovanju, nekoj presudi ili lokalnom problemu, to samo po sebi nije prostor dat Studentskoj listi kao izbornom akteru. U taj zbir ubrajali smo ono što se neposredno odnosi na listu, izbore, kampanju, kontrolore, prikupljanje potpisa, izbornu infrastrukturu i slične aktivnosti. Mogli smo svaku studentsku objavu da ubacimo u istu kategoriju i tako povećamo broj, naročito kod „Nove“. Ali onda više ne bismo merili ono što tvrdimo da merimo, a držanje sopstvene metodologije postaje, čini se, sve egzotičnija navika.

Šta, dakle, ovi brojevi dokazuju? Ne dokazuju da je neko u redakciji „N1 Srbija“, „Nove“ ili „Danasa“ jednog jutra sazvao kolegijum i rekao: „Dajte strankama tri puta više prostora od studenata.“ Motive niti znamo niti pokušavamo da ih pripišemo urednicima. Možda su stranke organizovanije, možda imaju bolje kontakte sa redakcijama, možda profesionalni političari proizvode više materijala, možda urednici parlamentarne i etablirane stranke po definiciji smatraju važnim sagovornicima, možda predsednika stranke možete dobiti telefonom za pet minuta, dok Studentska lista sasvim namerno nema predsednika kojeg možete dobiti telefonom za pet minuta. Sve je to moguće. Ono što je mnogo teže jeste pogledati istovremeno rezultat 93 prema 33 i istraživanje koje pokazuje 31,5 prema približno 3,2, pa iz toga izvesti zaključak da medijska zastupljenost makar približno prati stvarni odnos političke snage.

Tu dolazimo do možda najbolje ironije čitave stvari. Od studenata se mesecima traži da objašnjavaju svoj odnos prema opozicionim strankama. Hoće li zajedno, zašto neće zajedno, hoće li razgovarati, zašto neće razgovarati, hoće li nekoga primiti na listu, zašto neće, da li je politički mudro da neće i da li greše što neće. Sve su to legitimna pitanja. Samo bi bilo dobro imati na umu da opozicione stranke istovremeno raspolažu višestruko većim prostorom u nezavisnim medijima da objasne svoj odnos prema Studentskoj listi, iako istraživanje sprovedeno neposredno pre posmatranog perioda pokazuje da je izborni uticaj tih aktera gotovo obrnut.

Zato je možda preuranjeno stalno postavljati pitanje: „Zašto Studentska lista neće da sarađuje sa opozicijom?“ Pre toga bi moglo da se postavi jedno jednostavnije. Ako govorimo o dva politička bloka, od kojih jedan prema relevantnom istraživanju okuplja gotovo polovinu opredeljenih birača, dok najeksponiranije stranke drugog zajedno ostaju na nekoliko procenata, zašto se u medijskom prostoru ponašamo kao da je odnos njihove političke težine upravo suprotan? Jer 93 prema 33 još nekako možete objasniti uređivačkom politikom. Ali kada uz to stavite 44,9 prema 4,5, košarkaška utakmica iz afričkih kvalifikacija počinje da izgleda neobično neizvesno.