Понекад се најзанимљивији сусрети догоде сасвим случајно, без плана и великих очекивања.
Довољно је да нешто приметите успут, да вам привуче пажњу и да касније помислите: „А зашто да не?“.
Тако је почела и моја мала прича са ватрогасцима Парге. На путу ка Ахерону приметила сам из аутобуса ватрогасну станицу Парге, која се налази издвојено изнад магистрале у, да тако назовем, „горњем нивоу“ града. У повратку сам размишљала да свратим до њих и замолим их, уколико имају времена, за кратак разговор.И то сам учинила. По повратку са излета упутила сам се пешака узбрдо до ватрогасног дома. Представила сам се на грчком, а затим их на енглеском упитала да ли би неко био расположен за разговор. У том тренутку ме је један старији господин питао: „Do you need a doctor?“ Узевши у обзир да сам то јутро провела у леденој води реке Ахерон, у коју, када умочите ножни палац, добијете инстант brain freeze, ко зна – можда ми је доктор и требао. Напослетку, коме реално није потребан?
Убрзо смо успоставили врло лаку комуникацију, а за разговор су се издвојила двојица ватрогасаца – Панајотис, нешто старији и искуснији и Александрос, млађи. Прво што сам их питала било је да ли у Парги постоји добровољно ватрогасно друштво. Александрос ми је одговорио да у самој Парги такво друштво не постоји, али да у Грчкој, у принципу, постоје добровољни ватрогасци. И он је један од њих – млад човек који ради као професионални ватрогасац, а по потреби се укључује и као добровољац.
Када сам замолила да ми покажу возила и питала да ли смем да их фотографишем, готово аутоматски су потврдили да могу. Показали су ми стара и нова возилa (FUSO и DAF), па смо наставили разговор о специфичностима посла у Парги. Питала сам их, с обзиром на то да су улице Парге стрме, а неке каскадне, шта раде уколико се укаже потреба за интервенцијом на таквом месту? Одговорили су да је то заиста велики проблем и да су управо због тога набавили Mitsubishi камионет и мањи FUSO камион, који могу да приђу тамо где велика ватрогасна возила тешко пролазе. Попричали смо и о пожарима који су, нажалост, све актуелнија тема на Балканском полуострву и широм Медитерана, па тако и у јонском делу Грчке. Разговарали смо и о њиховим узроцима. Изнели су сумњу да су поједини пожари намерно подметнути, помињући као један од могућих разлога крчење шума и изградњу ветропаркова. То је, наравно, њихов став и сумња, али је занимљиво чути да се и они на терену сусрећу са истим питањима и дилемама. Пожалили су се и на случајеве корупције. У том смислу, разговор са њима оставио ми је снажан утисак: проблеми са којима се суочавају грчки ватрогасци, нажалост, нису много далеко од оних који муче њихове колеге у Србији.
Разликују нас језик, земља и систем, али су неке муке очигледно веома сличне. На крају срдачног разговора, Александрос ми је најавио и своју скору посету Београду и сусрет са колегама у Србији. А ја већ данима својим пријатељима понављам колико сам изненађена љубазношћу људи у Парги. У шали кажем да не знам „чиме су их пелцовали“, али шта год да су радили – успело је. Посебно желим да похвалим комплетну екипу која је дежурала када сам дошла. Максимална љубазност, предусретљивост, поверење у људе – restored, што би рекла млађа генерација.
Postavi komentar