Ovaj tekst nastaje zbog potrebe za objašnjenjima povodom sve češćeg širenja panike, ali i opravdane zabrinutosti građana da će se desiti monetarna katastrofa.
Kurs se ne drži sam od sebe.
Kurs od oko 117 dinara za evro nije rezultat ponude i tražnje. Narodna banka Srbije ga održava tako što na međubankarskom deviznom tržištu kupuje i prodaje evre po potrebi. U prvoj polovini 2026. NBS je neto prodala 755 miliona evra radi, kako navodi, relativne stabilnosti kursa. Za tih šest meseci dinar se prema evru pomerio za svega 0,1 odsto.
Zvanično, Srbija ima režim rukovođenog plivajućeg kursa, ali MMF ga u praksi vodi kao „stabilizovani aranžman” i savetuje veću fleksibilnost. Kurs je, dakle, faktički fiksan, iako formalno nije.
Zašto kurs danas ne sme da se pomeri?
Problem je u tome što su se godinama i država i građani zaduživali u evrima.
Država – na kraju 2025. čak 77,5 odsto javnog duga bilo je u stranoj valuti, najviše u evrima, a udeo dinarskog duga pao je sa 30,5 odsto pre pet godina na 20,6 odsto u julu 2026. Kada dinar oslabi, dug izražen u dinarima automatski raste: slabljenje od 10 odsto podiglo bi javni dug sa oko 44 na oko 47 odsto BDP-a. Jak dinar prethodnom režimu odgovara upravo zato što državni devizni dug tako izgleda manji u odnosu na BDP. Ali i prosečne plate od 1000 evra sa kojima se doskorašnji režim hvalio, a svi znamo da kupovna moć i kvalitet života se ne poklapa sa očkivanjima.
Građani i firme – skoro 60 odsto svih kredita u Srbiji vezano je za evro, a kod preduzeća blizu 76 odsto. Stambeni krediti su i dalje uglavnom u evrima. Kada dinar slabi, rata u evrima ostaje ista, ali u dinarima raste, a plata ostaje u dinarima.
Krediti u evrima godinama su bili favorizovani: imali su niže kamate i niže rate, a stabilan kurs stvarao je utisak da valutnog rizika nema. Tako su se i država i građani navikli da se zadužuju u evrima umesto u sopstvenoj valuti. Rezultat je to što danas kurs ne može da se pusti čak ni malo, bez opasnosti od socijalnog nemira, jer bi rate velikog broja ljudi odmah porasle. Da su se građani i država sve ove godine zaduživali u dinarima, slabljenje dinara ne bi im povećalo rate i kurs bi mogao da se prilagodi bez ovakvog problema. Iskustvo sa kreditima u švajcarskim francima već je pokazalo koliko to može da bude skupo.
Bosna i Hercegovina, na primer, ima valutni odbor: marka je zakonom vezana za evro, a centralna banka ne može da izda novac bez devizne pokrivenosti. Mađarska pušta forintu da pliva, pa kada troškovi u zemlji rastu brže nego u evrozoni, forinta oslabi i privreda ostaje konkurentna.
Srbija formalno ima plivajući kurs, a u praksi ga drži fiksnim. Inflacija u Srbiji godinama je viša nego u evrozoni, a kurs se ne menja. Kada cene i plate u dinarima rastu, a kurs stoji, Srbija poskupljuje izražena u evrima. Izvoznici koji koriste domaći rad i domaće sirovine najviše gube, jer im troškovi rastu, a izvozne cene ne.
Posledice se vide u cenama. Prema Eurostatu, ukupan nivo cena u Srbiji je oko 62,5 odsto proseka EU, ali hrana je na 96 odsto, skuplja nego u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Severnoj Makedoniji i BiH. Još 2020. hrana je kod nas bila 20 odsto ispod proseka EU.
Strani investitori troškove računaju u evrima. Kada plate i cene u dinarima rastu, a kurs se ne pomera, rad u Srbiji za njih poskupljuje istom brzinom. Neto strane direktne investicije u 2025. pale su za 50,5 odsto, na oko 2,28 milijardi evra, a u prva četiri meseca 2026. bile su više od 40 odsto niže nego godinu ranije. Kurs nije jedini razlog, jer firme navode i pravnu nesigurnost i političku nestabilnost, ali za one koji su dolazili zbog jeftinije radne snage precenjen dinar je ozbiljan problem.
Šta dalje?
Stabilan kurs ima i dobre strane: predvidivost, nižu inflaciju i zaštitu dužnika u evrima. Zato ga ne treba pustiti naglo, jer bi to najviše pogodilo upravo građane sa kreditima u evrima.
Rešenje je postupno: vraćanje javnog duga u dinare, podsticanje dinarskih kredita umesto evroindeksiranih, rast plata usklađen sa produktivnošću i, vremenom, fleksibilniji kurs, kako savetuje i MMF. Kurs od 117 nije dokaz snage privrede, već posledica toga koliko smo zaduženi u evrima. Što duže se to ne menja, to će kasnije prilagođavanje biti teže.
Ostavite odgovor