Da se ne zaboravi (vol. 3)

Stekli smo utisak, na osnovu pojedinih komentara, da neko misli kako za cilj imamo da relativizujemo vlast zločinačkog naprednjačkog režima (nadalje: ZNR) time što postavljamo pitanje šta su radili ljudi koji su im prethodili – a nadasve, koji i sa ZNR-om dele „tron“. Današnjim tekstom o izvesnom dvojcu nastojaćemo da predočimo zašto to nije tako – ali i da približimo da nije ZNR došao nekim iznenađujućim aktom 20. maja 2012. godine na vlast, zato što su ljudi izabrali Adu Ciganliju umesto glasačkih kutija. Dolazak ZNR-a na vlast je dugo bio pripreman – čitavom decenijom pogrešnih političkih, socijalnih i ekonomskih izbora.
Dvojac u kome pišemo u trećem nastavku feljtona epitom je i personifikacija tih izbora.

Insistiramo na terminu „istorija“. Istorija je postepena. Odlikuju je uzroci, posledice, akcije i reakcije. Konteksti se transformišu, jedne zakonitosti epohe gase, ustupajući mesto drugima. Malo šta je u istoriji naglo i revolucionarno. Francuska revolucija je usledila posle decenija preteškog života. Čak ni eksplozija Vezuva 79. g n.e. nije bila potpuno iznenađujuća – jer novija istraživanja pokazuju da se veći deo stanovništva pravovremeno evakuisao – posle čitavog niza do tada neuobičajenih seizmičkih aktivnosti. U tom smislu, nije SNS došao na vlast maja i juna 2012. godine i „ugasio“ preko noći ono što se zove Petooktobarska republika. Vlast SNS-a je dobrano pripremljena, baš kao što ni momenat kada je Tomislav Nikolić pročitao zakletvu, a Ivica Dačić ekspoze svoje vlade nisu označili naglu promenu. U tom momentu – mnogi su prepoznali kontinuitet prethodne vlasti, samo bez DS-a.

Božidar Đelić. Aleksandar Vlahović. Nije problem ni da im zamenimo imena i prezimena: Aleksandar Đelić i Božidar Vlahović. Uz junaka prethodnog nastavka feljtona, udarne pesnice ekonomske politike Petooktobarske republike. Proizveo ih je specifičan istorijski momenat, baš kao što je i taj istorijski momenat – proizveo njemu prethodeći istorijski period. A taj prethodni period bio je Miloševićeva Srbija. Osiromašena, izolovana, pogođena ratom „u kome nije učestvovala“, bombardovana od strane najveće vojne alijanse. I odmah da bude jasno – krivicu za takvu politiku snosi pre svega isti taj Milošević. Ne jedinu, ali ključnu. Veliki privredni subjekti socijalističke Jugoslavije počeli su da propadaju. Neki trajno, nekima je – što moramo reći – bilo spasa. Milošević je proizveo stotine hiljada, verovatno i milione „radnika na prinudnom odmoru“, odnosno, zaposlenih u ovim preduzećima, koja tokom ratova i sankcija nisu imala posla. Dobijali su nužni socijalni minimalac i „svinjske polutke preko sindikata“. Ekonomistima je uveliko bilo jasno da takav sistem može da postoji samo po principu „drži vodu, dok majstori ne odu“. Bilo je jasno da će takve firme, pre ili kasnije, morati da se ugase – ali, njihov najvredniji resurs, što će reći, radnici, bio je još uvek upotrebljiv. Mogao se iskoristiti za vaskrsavanje srpske ekonomije.

Milošević nije bio glup, a nadasve, kao bivši funkcioner „Beogradske banke“, direktor više preduzeća i, ranije, lokalni poslovni partner Dejvida Rokfelera, nije bio ekonomski nepismen. Mogao je on da pogasi ta uveliko mrtva preduzeća. No, Milošević je bio lukav. Njemu je bila potrebna glasačka mašinerija. Znao je da bi otpuštanje tolike cifre radnika – kada su već svi osiromašili – direktno išla naruku njegovim političkim protivnicima. Koliko je ova procena bila tačna, svedoči činjenica da je Miloševićev SPS, u momentu potpune međunarodne izolacije 1993. godine, pri kulminaciji hiperinflacije, mada za dlaku, uspeo da pobedi na parlamentarnim izborima. Da je već tada pogasio ova preduzeća i poslao silan svet direktno na ulicu, verovatno bismo imali scene slične Bukureštu 1989. godine, koje su se njemu dobro urezale u glavu (tvrde svedoci).

Ali, završimo sa Miloševićem – u krajnjoj liniji – ovo nije tekst o njemu. Sedam godina posle ovog politikantskog poteza, on je konačno poražen. Tome su kumovali deset godina katastrofalne makroekonomske situacije, bombardovanje, želja Zapada da mu vidi leđa; ali nadasve, zamor građana Srbije njime i njegovim autokratskim režimom.

Zamor, pre ili kasnije, dođe. Tome, verovatno, svedočimo ovih meseci (govorimo o dugogodišnjoj zamorenosti režimom, ne o pobuni protiv njega)

A onda su došli oni. Dvojac iz ovog teksta. Dvojac koji je (u)mislio da će se ekonomija ispravno voditi isključivo ako se tu rade sve suprotne stvari od onih koje je Milošević činio.

Najpre, pokrenuta je privatizacija. To jeste bio nužan i logičan potez, naročito imajući u vidu globalna ekonomska kretanja tih godina. Međutim, ono što je problem sa dvojcem Đelić (ministar finansija) – Vlahović (ministar za privatizaciju) jeste činjenica da su oni, bukvalno, rešili da odirgraju „flaster“ onome što je SPS činio prethodne decenije. Šta je bio razlog tome, ostaje da nagađamo. U bivšim socijalističkim zemljama postojalo je više modela ekonomske (i vlasničke) transformacije – primera radi, Slovenija je izabrala da u domaćem vlasništvu zadrži apsolutno sve firme koje su dobro funkcionisale, a privatizovala je samo one koje to nisu (pak, zašto je u 2010-im i jedno „Gorenje“ prodato stranoj kompaniji, tema je novijeg datuma). Čak i ekonomski devastirana Srbija imala je još uvek zdravih preduzeća, koja su mogla da nastave proizvodnju po prekidu ekonomske izolacije. Uzmimo, recimo, „Prvu petoletku“ iz Trstenika – preduzeće koje je 1990. godine bilo najveći dobavljač hidrauličkih komponenti za „Boing“, sa platama od oko 2000 DM – usled kojih su radnici odbijali da odlaze u inostranstvo. Čitav širi reon Trstenika živeo je od tog preduzeća. 1999. godine, „Boing“ je lobirao u Pentagonu da se „Prva petoletka“ skine sa spiska meta, jer bi posle promene režima ova saradnja mogla da se obnovi. Zaista, ovo je, verovatno, jedino preduzeće namenske industrije u Srbiji koje su bombe zaobišle.

Bombe jesu, ali genijalna ekonomska politika dvojca Đelić – Vlahović nije. Preduzeće je posle 2000. godine propalo i rasparčano je. Sigurno znate za takve slučajeve i u vašem kraju. Šta je sa firmama koje su se bavile proizvodnjom – hrane? Kad smo kod toga – ko je beše kupio „Fidelinku“ i šećerane, je li?

Odmah želimo da se ogradimo – firme koje su već propale trebalo je privatizovati i, kroz novi kapital, dati im novi život. Međutim, da li je to činjeno? RTS 2 je, poput svojevrsnog rijalitija, prenosio ove privatizacije „za evro“. Bukvalno, kao na buvljaku. Smatralo se da je to primer uspešnog ekonomskog modela. Zapravo, to je bilo samo dalje rasparčavanje nekada, ne toliko davno, solidne privrede. Ono što je Milošević odložio zarad jeftinih političkih poena – a možda je i moglo da se spasi – neslavni dvojac je razorio do kraja. Nekadašnji giganti nisu vaskrsavani, naprotiv, gašeni su, a njihovim nekretninama je menjana namena. No, najveći zločin je učinjen upravo prema radnicima ovih firmi. Onima koji su, po svemu sudeći, želeli da nastave da rade i koji su – u najvećoj meri – 2000. glasali upravo za smenu režima. Naravno, njima pre sudbonosnih izbora niko nije rekao da će ih tretirati kao poslednju stoku, koja će biti poslata na ulice, te da će biti pretvoreni u tranzicione gubitnike.

A šta biva sa tranzicionim gubitnicima?

Pa vidi, mićo, to je ono što je Milošević razumeo 1993. godine, a vas dvojica niste punih deset godina kasnije. Stotine i stotine hiljada (parafraziramo Draškovića Vuka) tranzicionih gubitnika vezale su se za prvu sledeću jaku političku opciju – igrom istorijskih okolnosti, posle sloma SPS-a, to su bili Radikali. U tom smislu, jeftini pijačni populista, Toma Nikolić, i nekadašnja Miloševićeva propagandna udarna pesnica, Aleksandar Vučić, radili su odličan posao. Okupljali su ove tranzicione gubitnike i nudili im nadu. Išli su od vrata do vrata, i kroz oblandu „patriotizma“, pričali o vaskrsu srpskog seljaka, srpskog radnika, srpske privrede. I, gle čuda, već u decembru 2003. godine, SRS je bio pojedinačno najjača politička opcija. A narednih pet godina, uvek će disati za vratom DOS-u i njegovim derivatima.

Sad, posebna je tema što je Tadić Boris mislio da će se 2008. godine rešiti svoje najveće aveti ako je podeli. Kad mi tamo, a ono međutim, prefarbani Radikali su, odjednom, postali prihvatljivi Zapadu, čim su odlučili da zadrže isti ekonomski model, a usput odbace najsiroviji srpski nacionalizam, koji u okruženju i diljem planete izaziva ospice, jelte. To ih je dovelo do pozicije na kojoj se nalaze i danas, u obličju koje ovde zovemo ZNR. Do pozicije koja je prihvatljiva, iako se duboko kosi sa proklamovanim „evropskim vrednostima“. A kičmu njihove vladavine čine upravo ti isti tranzicioni gubitnici, koji do kraja svojih života više nikada, ni pod razno neće glasati za prodemokratske opcije u Srbiji. Izuzev ako nisu u poziciji da glasaju za sopstvenu decu (spoiler alert).

Na kraju, moramo unapred da iznesemo nekoliko „ograda“ od mogućih komentara:

1. Da, srpska ekonomija je bila razorena u vreme Miloševića. Da, Milošević je vodio katastrofalnu ekonomsku politiku. Nadasve, da, morali su da se vuku neprijatni rezovi posle njegovog odlaska sa vlasti. Ali, ekonomski model „lepljenja flastera“ Miloševiću ekonomskim šok-terapijama bio je verovatno najgori mogući – a iznad svega – politički izuzetno glup. Strateški i dugoročno.
   
2. Da, i u Koštuničino vreme (2004 – 2008), kada dvojac nije bio na vlasti, povučeni su neki izuzetno opasni i glupi ekonomski potezi. Tome su, pre svega, kumovali junak prošlog dela teksta i njegov kružok.
   
3. Konačno, „zasluge“ za katastrofalno ublažavanje posledica globalne recesije, a nadasve za rast korupcije i pripremu terena za dolazak ZNR-a, ponovo snosi Đelić Božidar, uz nemalu pomoć junaka prošlog dela teksta, te (iz prikrajka) velikog ekonomskog savetnika – Vlahović Aleksandra.

Nijedno cveće, pa ni cveće zla, ne izrasta van plodnog tla.