Da se ne zaboravi (vol. 8)

S tri se prsta krsti moja desna ruka i glasa za SPO Draškovića Vuka!

Sigurno svi već znate da je SPS apsolutni rekorder po tome koliko su dugo u vlasti – pritom, ne govorimo o periodu od 1945. godine, već od 1990, kada je vaspostavljeno srpsko višestranačje. U vlasti su bili, najpre, od 1990. do 2001. godine (računamo i Minićevu prelaznu vladu), potom su davali manjinsku podršku Koštuničinom prvom kabinetu (2004 – 2007), njihov status od 2007. do 2008. nije naročito jasan (formalno – opozicija, nezvanično, to se nije mnogo videlo), a onda su od 2008. do danas neprekidno deo vladajuće većine. Ukratko, od 36 godina višestranačja, barem 32 su u vlasti.

No, ako se izuzmu manjinske stranke, znate li ko je, po dužini trajanja, no. 2? Na koga se kladite – DS, SNS? E, pa, da vas iznenadimo, stranka koja je suvereni br. 2 po dužini boravka u vlasti je za većinu zaboravljeni Srpski pokret obnove – organizacija, koja je u biračkom telu odavno ispod nivoa statističke greške i mnogi misle da više ni ne postoji. Zapravo, kao deo vladajuće koalicije, trenutno ima čak dva poslanika! Prevedeno u klasični proporcionalni sistem, ovo bi značilo da SPO ima oko 40 000 glasača… a svi znamo da nemaju ni hiljadu puta manje.

SPO je prvi put ušao u koncentracionu saveznu vladu januara 1999. godine, pred NATO bombardovanje, a iz nje je ispao u sred tog istog bombardovanja. Beležimo – oko tri meseca u vlasti. Bili su, nakratko, deo prelazne vlade pred republičke izbore 2000. Sledeći put u vlast ulaze kao deo koalicije sa Novom Srbijom Velje Ilića 2004, a iz nje ispadaju u proleće 2007. Konačno, 2008. godine pružaju podršku koaliciji ZES (Tadić+Dinkić), potom, dok su u vlasti, podržavaju LDP, a po ulasku u skupštinu, postaju delom vladajuće koalicije sa SNS-om. Dakle, kad se sve sabere i oduzme, 19,5 godine, nasuprot SNS-ovih 16, DS-ovih 7, DSS-ovih 6. Vredi, doduše, pomenuti i G17+, koji je, u raznim inkarnacijama, prikupio 13.

Koja je tajna nekadašnjeg „kralja trgova“, čoveka koga je „Nikad izvini“ u novogodišnjem specijalu 2004. godine za******* kako nikako ne uspeva da uđe u vlast, a koji je, uz Zorana Đinđića, personifikacija opozicije 90-ih? Pritom, sećanja umeju da varaju, Drašković je bio markantnija figura od potonjeg, koga je tek smrt deifikovala.

Spremite se za najduži nastavak do sada – ovo nije samo tekst o Draškoviću, ovo je priča o devedesetim. Kakva je da je, od devedesetih neće biti gora, to je sigurno. Dobro, i malo o dvehiljaditim.  

Politička karijera velikog antikomuniste i monarhiste, Vuka Draškovića, otpočinje predvođenjem kozaračkog kola juna 1968. godine, pošto je ovaj student Pravnog fakulteta u Beogradu bio oduševljen govorom druga Tita. Potom radi kao novinar TANJUG-a, izveštava iz Rodezije (gde je besneo građanski rat), odakle ga, uz diplomatski skandal, povlače, jer im se nije svidelo šta je pisao. Karijeru nastavlja kao lični sekretar Mike Špiljka.

Ne znamo kakva je uverenja u to vreme imao Drašković, ni koja su mu bila zaduženja (sigurni smo da nije samo prosipao pepeljaru Miki Špiljku, kao Eva Ras u „Beloj lađi“) – tek, negde u to vreme, u pravničkim krugovima, upoznaje svoju jaču polovinu, Danicu, kojoj se udvarao rečima: „Imaš prelepe noge, šteta što ih nemaš četiri!“. Možda ne baš kao Sloba i Mira, tek, Vuk i Dana će, potom, 90-ih biti ključni opozicioni bračni par.

Kraj 80-ih i rane 90-e bile su vrlo turbulentan period u istoriji srpske političke scene – autor ovih redova se tada tek rađao, tako da žali što nije iz prve ruke mogao da posvedoči nestanku monolita SKJ i nastanku nekih organizacija, čije ideologije bi, tek koju godinu ranije, njihove čelnike odvele pravo na Goli Otok.

U tom smislu, Drašković se u početku udružio sa svojim potonjim kumom, Šešeljem Vojislavom, oko monarhističke i četničke ideologije. Ubrzo, njih dvojica će se razdružiti i svako će nastaviti da gura svoj politikantski projekat. Šešel,j svakako po nalogu Službe, postaje „republikanac“ i ismevaće monarhističku ideju, a i Drašković po nalogu… neke Službe (stay tuned) ostaje veran monarhizmu.

Avaj, 1990. godine, na prvim višestranačkim predsedničkim izborima, Drašković biva br. 2 – dosta iza Miloševića, koji trijumfuje u prvom krugu.

Potom, u naredne dve godine, on utemeljuje svoj status kralja trgova. Najpre, poziva ljude na ulice 9. marta 1991. godine, komanduje sa terase Narodnog pozorišta juriš na miliciju, što dovodi do mini-građanskog rata. Po okolnim ulicama, ginu jedan student i jedan milicioner, uveče, beogradskim ulicama defiluju tenkovi JNA, a Drašković? Pa, Vuk je te večeri u pritvoru. Vredi pribeležiti i ko je poslao parlamentarnu apelaciju da se odatle izvadi – Mićunović, Đinđić i Koštunica. Ubrzo, Milošević (koji je bio zao, ali ipak razumniji od Lucifera u ljudskom telu koji sada upravlja državom) telefonira Mićunoviću, postiže se nekakav kompromis, situacija se smiruje, a Drašković je – na slobodi.

Ipak, martovski događaji 1991, koji su se odvijali svega tri meseca pre izbijanja jugoslovenskih ratova, cementiraju Vukov oreol neprikosnovenog opozicionog lidera. Ipak, imajući u vidu kontekst ratnog stanja, neki naivni stranac bi pomislio kako bi bilo racionalno juriti političke poene pozivajući na mir? Ono – „Mir brate mir, ne želim da pucam, hoću da tucam“… E, pa, Drašković Vuk je odabrao drugačiji put. „Bele orlove“. Da, taj monarhista, koji nikada nije bežao od svoje jugoslovenske prirode (iznad srpske), imao je svoje paravojne jedinice u Hrvatskoj i u Bosni. Ne naročito opasne – ali ipak prisutne.

Međutim, u maju 1992. godine, ono što je ostalo od Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) biva potpuno izolovano od sveta (vašoj pažnji preporučujemo i treći deo našeg feljtona, koji objašnjava ekonomske posledice toga). Milošević podnosi ostavku (pomalo zaboravljen detalj) i dolazi do opštih izbora na svim nivoima. Opozicija se udružuje… ne baš cela (DS je izvan priče), ali skoro cela (zvuči poznato?), te nastaje DEPOS. Ova koalicija, suštinski, inklinira desnom centru, a Drašković je njen predvodnik. Vode interesantan i simpatičan marketing – dovoljno dobar da uspevaju da osvoje Grad Beograd (pre nego što im socijalisti – preletanjima – dotični ne preotmu – zvuči poznato?), štaviše, na saveznom nivou, predsednik Ćosić i premijer Milan Panić nisu na Miloševićevoj liniji – a Panić postaje DEPOS-ov kandidat za predsednika Srbije.

Naravno, Milošević brutalno sprečava pokušaje da izgubi vlast. Panića pobeđuje u prvom krugu novih republičkih predsedničkih izbora, Panić i Ćosić bivaju smenjeni i skrajnuti, a SPS otpočinje čvrstorukašku vladavinu uz podršku SRS-a.

Pak, za glavnog junaka naše priče, značajno je leto te godine. Iz ko zna kojih razloga, izbijaju neki protesti, koje policija nasilno razbija, a Drašković i njegova jača polovina menjaju prebivalište i odlaze u rešetkastu zgradu u Bačvanskoj ulici. Ovog puta, Milošević je čvrsto rešen da nema pregovora sa opozicijom. Pak, sada se buni međunarodna zajednica (mala razlika u odnosu na aktuelan istorijski momenat) – i to svi, od Moskve (baš u danima kada je naš Slobovizionar podržao pokušaj puča protiv Jeljcina), preko Brisela i Pariza, do Vašingtona. U Beograd, u sred potpune izolacije SRJ, stiže supruga Fransoe Miterana, pregovara sa vlastima, te Draškovići bivaju pušteni na slobodu. Neposredno pre toga, ovo dvoje su štrajkovali glađu, kolutali nemoćno očima pred kamerama, pravili predstavu…

Kriza, u međuvremenu, steže do koštane srži. Hiperinflacija doseže besmislene razmere, dinar se bezuspešno redenominiše više puta, samo da bi nove novčanice sa bezbroj nula bivale razbacane po ulicama gradova. U takvoj situaciji, mada se pozivajući na „manjak podrške RS i RSK“, SRS povlači nogu, vlada pada, raspisuju se novi izbori. DEPOS 2, DS i DSS idu u tri kolone, a ovog puta im i SRS obećava podršku, ako budu mogli da formiraju vlast (ponovo vašoj pažnji preporučujemo treći deo feljtona). Međutim, SPS je ponovo blizu većine, a sada vlast formira preletom Nove Demokratije Dušana Mihajlovića iz DEPOS-a. Avaj!

U naredne tri godine, glavni junaci političke borbe neće biti opozicionari, već, paradoksalno, delovi vlasti. Konkretno – Narodne banke Jugoslavije. Trebalo je, najzad, stati na put apsurdnom nivou hiperinflacije. Bivši ekspert Svetske banke, Dragoslav Avramović, uspeva u tome. Kasnije, sankcije najzad bivaju ublažene, a godinu i po dana potom – posle Dejtonskog sporazuma – i ukinute. Zemlja se oporavlja od najgore krize u njenoj novijoj istoriji.

Pak, već u novembru 1996. godine, glavni junak naše priče se vraća u igru. Za 3. novembar te godine, raspisani su lokalni i savezni parlamentarni izbori. Na njima, ovog puta, koaliciju formiraju SPO, DS i GSS – na nekim nivoima i DSS. Koalicija je prostog naziva – „Zajedno“. Na izborima za savezni parlament nisu mogli da urade ništa, ali na lokalu? Posle drugog kruga glasanja, 17. novembra, osvajaju sve značajne samouprave. Koalicija vladajućeg bračnog kreveta to ne priznaje. Izbijaju protesti. Studentski i politički. Mnogo je nasilja, mnogo upornosti, mnogo štrajkova. Tek, „Zajedno“ te zime dobija Felipea Gonzalesa za spoljnog kontrolora, lex specialis i – priznavanje rezultata. Đinđić postaje gradonačelnik Beograda.

1997. godina, međutim, postaje jasan primer makijavelističkog pragmatizma te međunarodne zajednice – ali i našeg glavnog junaka, koji je, sada, očekivao da ga ostatak saveza podrži za predsednika Srbije. Šta se događalo unutar koalicije „Zajedno“ sredinom te godine, ostaje u domenu spekulacije. U najkraćem, pukla je tikva, SPO je povukao podršku Đinđiću, te nešto kasnije, sa SRS-om izgurao izbor svog Vojislava Mihailovića za novog gradonačelnika. Sa druge strane, ostatak koalicije + DSS, odbija da učestvuju na republičkim parlamentarnim izborima (zbog štimovanja izbornih zakona tako da odgovaraju SPS-u – formirane su izborne jedinice, koje su davale nevidljivi cenzus čak do 20%!), a bojkotuju i predsedničke. Pak, Drašković i jedan političar o kome smo već imali č(l)anak susreću se sa Ričardom Holbrukom, koji u to vreme tercira Miloševiću. Odluka: izlazi se na izbore.

Ovog puta, Milošević nema prava kandidature – te prelazi na mesto saveznog predsednika, noseći svu moć sa sobom (napomena: savezni predsednik se tada još birao u skupštini). Neki kažu da je izostanak Miloševića iz trke bio Holbrukov argument da nagovori deo opozicije da izađe na izbore. „Jedino Vuk“, kako mu je glasio slogan, ne uspeva da dobaci ni do drugog kruga, u koji ulaze Šešelj i pređašnji savezni predsednik – Zoran Lilić. U drugom krugu, Šešelj pobeđuje – ali, izbori bivaju poništeni zbog male izlaznosti – veoma, veoma diskutabilan čin, neki kažu da je SRS dotične prodao u zamenu za ulazak u republičku vladu. Kasnije, na ponovljenim izborima, Vuk opet gleda rivale otpozadi, u drugom krugu Šešelja pobeđuje Milan Milutinović, SRS ulazi u nikada veću vladu Mirka Marjanovića. Et voila, scenario za Kosovski rat i potonje bombardovanje je postavljen. Vredi, doduše, reći da je SPO obezbedio sebi nekih 20% podrške, te da time ima oko 50 poslanika u skupštini. Nešto kasnije, kada su se odlučili za bojkot, mandate su međusobno raspodelili SPS, JUL i SRS pod nejasnim zakonskim uslovima.

Naš junak je sada ni tamo ni vamo – u opoziciji ga više nisu hteli, ali ga nisu pustili ni u vlast, barem ne odmah. Međutim, kada postaje očigledno da će NATO bombardovati SRJ, Šešelj poziva svog kuma, privremeno se izmiruju, te SPO postaje deo saveznog koncentracionog kabineta.

Ali, tada se dešava nešto čudno. Tek što su prve bombe počele da padaju na SRJ, međunarodni mediiji su počeli da zovu zvaničnike ove zemlje. Tu su se izdvajali Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova, koji je engleski govorio izvrsno – ali sa levačkim akcentom, te – naravno – naš glavni junak, koji je prevodio srpske idiome („you know, we should not mix grandmothers and frogs“), no značajnije, priznao deo krivice vlasti za bombardovanje. Dovoljno za momentalnu šut-kartu.

Posle rata, opozicija počinje da se okuplja. Drašković je ponovo u tom taboru, vodi svoj talas protesta, baš kao što Đinđić – sada ispred grupe koja se zove Savez za promene, vodi svoj. Dve ekipe se ne podnose. G17+ tada organizuje zajednički opozicioni miting, na kome se dešava komična scena. Govore svi lideri SZP-a, a onda, ispred SPO-a, Spasoje Krunić. Narod doziva Vuka. Spasoje ide po Vuka. Vuk na scenu izlazi u trenerci i papučama. Đinđićevo i njegovo obezbeđenje se – pošiba. Vuku neko isključuje mikrofon…

Stiže jesen (dunjo moja).

Dok Đinđića brutalno prebija policija na Brankovom mostu, na Draškovića DB, navodno, pokušava atentat kamionom ubicom, na Ibarskoj magistrali. U tom pokušaju, dok je odlazio na stranački skup na Ravnoj gori, ginu njegov šurak, Veselin Bošković i još trojica ljudi. Bošković je, inače, bio šef resora beogradskog građevinskog zemljišta – zloglasan po visokom nivou korupcije oko izgradnje objekata (plati pa se klati – zvuči poznato?).  Prvih dana, Drašković je tvrdio da je bio u istom automobilu gde i preostala trojica, te da je „preživeo pukom srećom“. Kasnije, međutim, spontano se prebacio na varijantu da je bio u sasvim drugom vozilu. Do današnjeg dana je nerazjašnjeno da li je ovaj atentat bio upozorenje ili stvarni pokušaj atentata na njega. Zna se da je Rade Marković odmah stigao na lice mesta.

Početkom 2000. godine, Đinđić, Drašković, Koštunica i ostali zakopavaju ratne sekire i nastaje DOS 1.0. Sada najzad potpuno ujedinjena opozicija kreće na turneje po Srbiji, a u Beogradu održava više masovnih mitinga. No, nanovo, dešava se nešto čudno. Dok je veći deo DOS-a 1.0 spreman da ide na redovne izbore, pod Miloševićevim uslovima, SPO insistira na vanrednim, uz nadzor međunarodne zajednice. U junu, dok je bio u svojoj kući u Budvi, na Draškovića, navodno, puca Milorad Ulemek Legija i ranjava ga u ušne školjke. Vilijam Montgomeri, potonji ambasador SAD u SRJ, a tada šef kancelarije za Jugoslaviju, obilazi Draškovića i iščuđava se kako ga je Legija simetrično upucao. Sve u svemu, postaje mu jasno da je cena previsoka po pitanju ubeđivanja Vuka da se prikloni ostatku DOS-a.

Milošević menja ustav, sada omogućava da se savezni predsednik biva na izborima i restartuje sebi mandate (pozdrav za Tadić Borisa šest godina kasnije). Izbori su raspisani za 24. septembar. DOS 2.0 momentalno prihvata izazov, a SPO? Sigurno će bojkotovati ili podržati DOS…

…E, pa, ne. Tada se dešava nešto, što se ovih dana često referiše u medijima i po mrežama. SPO se odlučuje da ipak izađe na izbore… SAMOSTALNO. Kandiduju za predsednika Voju Mihailovića.

U referendumskoj atmosferi, SPO biva zbrisan sa političke scene. Doduše, posle Petog oktobra, dobijaju oko trećine (ko)ministarskih mesta u Minićevoj prelaznoj vladi (Drašković tu nije deo – bitniji je Spasoje Krunić, ko ga se seća), a onda opet ostaju ispod cenzusa i nema ih tri godine. Time je, zapravo, zlatno političko doba Draškovića Vuka završeno…

…a još jedan čudan obrt u priči je da je jedini put zaista u vlast ušao tek posle ovog perioda.

Naime, 2003. godine, kada je Đinđić ubijen, a DOS se raspao, raspisani su republički izbori. Desno krilo DOS-a čine dve ključne stranke – znatno jači Koštuničin DSS, te Nova Srbija Velje Ilića. Dotični je stekao slavu kao terenski komandant petooktobarskih demonstracija. Drašković se odlučio za saradnju sa njime. Kad su potpisivali sporazum, Velja se polako prekrstio, a Vuk, kad je to spazio, brzinski tri puta. Uspeli su da prebace cenzus i – uđu u svaku vrstu teških pregovora o vladi.

U Koštuničin manjinski kabinet, podržan SPS-om, Drašković stupa kao ministar spoljnih poslova. Zapravo, način obavljanja ove funkcije bio je prilično adekvatan. Nije se konfrontirao, čak je prestao da izaziva podozrivost odlaskom na Ravnu goru, popravio je engleski jezik.

Kada je SPO ostao ispod cenzusa 2007. godine, povukao se mirno. Naredne godine, podržao je koaliciju oko Tadića, par godina kasnije, iako u vlasti, bio je deo opozicionog pokreta „Preokret“ (prošireni sastav LDP-a), a od 2012. podržava SNS… U međuvremenu, njegova jača polovina, donedavno je sedela u UO NIS-a i primala nekoliko srpskih prosečnih plata. Otkako je odatle dobila šut-kartu, režimski status SPO-a je upitan. 2023. godine, posle 33 godine, podneo je ostavku na mesto predsednika SPO-a. Toliko važna vest, da ni ne znamo ko ga je zamenio.

No, kako zaključiti ovakav esej?

Mnogo toga nije moglo biti izrečeno, valjalo je biti doživljeno, a zahvaljujući „YouTube“-u, mlađe generacije nešto i mogu.

Za razliku od velike većine ljudi, koje provlačimo kroz ovaj feljton, Vuk Drašković je objektivno školovan i nije antipatičan – nije poznato da se ikome lično konfrontirao, svaku kritiku je primao sa osmehom na licu (čak je, svojedobno, ubeđivao Mićka Ljubičića da ga kritikuje još jače, a 2004. godine je izjavio kako obožava serijal „Nikad izvini“ i svog lika – kao najlepšeg). Jedini je deo aktuelnog vladajućeg režima koji je bezrezervno sarađivao sa nezavisnim medijima, a vredi napomenuti da je kao pisac dozvolio da se na „United Mediji“ njegov predložak o Kralju Aleksandru Karađorđeviću – ekranizuje. Nije neki tekst, ali ni Šotra nije neki režiser. Ovo, naravno, ne znači da nije politikantski hohštapler dubiozne ideološke instrumentalizacije.

A, da, uostalom, šta i očekivati, do neke vrste džentlmenskog ponašanja od redovnog gosta molitvenog doručka predsednika SAD… sada napominjemo da bacite oko na jedan od ranih pasusa ovog teksta, gde smo naveli „stay tuned“.