Da se ne zaboravi (vol. 4)

Ne bi ovaj serijal bio potpun bez jedne izuzetne figure u obličju Nenada Čanka. Po zvaničnoj vokaciji diplomirani ekonomista, rodom Pančevac, a poreklo stoji u dijametralnoj suprotnosti sa time kako on sebe predstavlja: zagovornik posebnih prava stanovnika Autonomne Pokrajine Vojvodine i, štaviše, zagovornik posebnog vojvođanskog identiteta koji nadilazi regionalne posebnosti i sebi daje obeležja državnosti i izdvojenosti od Republike Srbije.

Ironično, pravo da taj stav zagovara kosi se sa njegovim stvarnim činjenjem u političkom životu, koje počinje još od zore višestranačja i osnivanja LSV i Reformista Vojvodine. Tada je u govoru pominjao „Protivprirodnu versajsku tvorevinu Jugoslaviju koja živi na radu NAS SRBA (sic!)“ . Ceo govor je, inače, javno dostupan za slušanje i utoliko više potire sve njegove kasnije stavove i mišljenja. Ali bitno je postaviti se kao politički buntovnik po svaku cenu. Tako dolazimo do 1997. Ričard Holbruk tada poziva Čanka i Draškovića, te oni hitaju da se odazovu na „najpoštenije izbore do tada“ (kada te „najpoštenije izbore“ Đinđić i Koštunica – bojkotuju). Time ova dvojica samo daju neophodan legitimitet za pobedu na izborima Slobodanu Miloševiću. No, ne dā se Neša: Iako gotovo nikada nije išao samostalno na izbore, uspevao je, kao i ovaj put, da se vešto ubaci u prave redove. Ili su ga „ubacili“ njegovi „mentori“. 
Naravno, Peti oktobar je prelomna tačka gde, u raspodeli moći, naš Vitez od Vojvodine konačno dobija i neku poziciju bližu komandnom mostu, tim pre što sada direktno ide linijom nove vlasti. Iz tog vremena, od njegovih viđenijih preformansa za publiku, sećamo se lupanja table sa natpisom RTS-a na (privremenoj) zgradi TV Novi Sad, čime je pokazivao odnos prema Beogradu i „velikosrpskoj hegemonističkoj srbijanskoj politici“. To što su novosadska javna preduzeća doslovno podeljena kao ratni plen različitim frakcijama DOS-a (ligašima su zapali upravo RTNS – kasnije RTV – i Naftagas) po modelu iste te mrske mu vlasti u BG, to je tek nebitna tehnička omaška.

A u deljenju plena, onaj najbolji (čitaj, najslađi) deo dobio je Miodrag Kostić, preduzetnik, biznismen, budući zadužbinar i, najvažnije, Nenadov kum. Upravo zahvaljujući toj kumovskoj vezi, izašao je kao pobednik pri kupovini novosadske šećerane, a potom i zgrade CK u Beogradu (danas kula „Ušće“). Prodaja društvene zemlje Vojvodine u bescenje, u normalnom svetu, direktno se kosi sa stavovima koje Čanak iznosi busajući se odbranom Vojvodine, za čije potrebe je nacrtan čak i grb i zastava. A za to vreme, stotina hiljada hektara najbolje obradive poljoprivredne zemlje u Evropi prodata je nekolicini tajkuna i polukriminalaca (između ostalih i prethodno narečenom Kostiću), što je kod ljudi moglo da izazove samo gnev, tugu i revolt.

Još jedan razlog za izazivanje revolta jeste bila Čankova otvorena saradnja sa svim političkim pokretima i strankama čiji interesi su stojali dijametralno suprotno od srpskih, a jedan od viđenijih prijatelja jeste i Milo Đukanović. Takođe, Čankov “antifašizam”, usmeren isključivo i jedino ka srpskom nacionalizmu, sasvim sigurno nije mogao pridobiti nešto mnogo glasača, pogotovo ne u uzavreloj 2008. godini u vreme poznatih događaja na Kosovu. Baš tih dana desio se ulični sukob Čankovih Ligaša protiv Strojevaca Gorana Davidovića Firera, koji je zgodno poslužio za tradicionalno bacanje prašine u oči.

Ironijom sudbine, dolazak SNS na vlast označio je, simbolično, širenje kišobrana pod koji su stali dojučerašnji ljuti neprijatelji. Davidović je vraćen iz političkog egzila i dosije mu je spakovan u fioku na čuvanje u zamenu za podršku SNS, a Čanak je, pragmatično, oformio “komunalnu koaliciju” sa SNS, čime je sav pređašnji “ratni plen” u vidu javnih preduzeća i ustanova defakto došao pod centralizovanu kontrolu SNS, odnosno Beogradskih dahija protiv kojih je Čanak nastavio da laje za onih 2% glasača koji su ostali verni LSV-u. Kako kažu ljudi koji su ostali uz njega, nije više ni bio zainteresovan da se učešćem u stranci bavi aktivnije, a kako je ranije dokazao, na liniju vlasti nikad nije bio gadljiv, a i njegova lična linija je, od lepog života, sve više poprimala oblik pihtijaste amorfne mase.

A da je amorfna masa je, uostalom, svojim delovanjem, mnogo puta i dokazao, sve pričajući u interesu Vojvođana, a rasprodajući vojvođansku zemlju onima na koje javno laje.