Da se ne zaboravi (vol. 7)

Ekskluzivno: svedočanstvo iz prve ruke članice redakcije koja je sve ispratila … iz prve ruke

Kada bih počinjala tekst o Borisu Tadiću, verovatno bih krenula od jedne „legende“ iz devedesetih.

U jednoj marketinškoj agenciji tada su se srela dva čoveka koji, u tom trenutku, verovatno nisu ni slutila da će desetak godina kasnije imati toliko veliki uticaj na politički život Srbije. Dragan Đilas i Srđan Šaper nisu mogli da se smisle, iako su radili na gotovo identičnim projektima političkog marketinga.

Desetak godina kasnije našli su se, iz nužde, u istoj političkoj priči: obojica u Demokratskoj stranci, Šaper kao savetnik Borisa Tadića, a Đilas kao gradonačelnik Beograda. Javna je tajna da se njihove kancelarije nisu naročito volele sve do 2012. godine.

A onda se, eto, putevi ove dvojice prepliću i treći put. Šaper je danas na čelu jedne od većih marketinških agencija, a u toj agenciji zaposlena je ćerka drugog junaka ove priče, Dragana Đilasa. Kontroverza oko toga da li je ona angažovana na projektu EXPO 2027 ili ne, možda je danas manje važna od činjenice da se agencija, prema dostupnim informacijama, iz tog posla povukla. Možda je politička šteta koju bi taj spoj mogao da proizvede postala previše očigledna.

Ali, vratimo se u vreme kada je politički marketing u Srbiji dobijao novu dimenziju i kada je Boris Tadić postajao jedno od njegovih najprepoznatljivijih lica.

Radom u Centru resornih odbora Demokratske stranke početkom 2000-ih, prvi put sam iz neposredne blizine videla kako stvari funkcionišu kada politika dođe do direktnog kontakta sa građanima. U manjim sredinama nazirale su se različite koruptivne aktivnosti u lokalnim odborima. Naravno, ne u merama bahatosti kojima danas prisustvujemo tokom vladavine povampirenih radikala, ali princip je bio prepoznatljiv.

Ljudima su obećavana radna mesta za njih ili članove njihovih porodica u zamenu za glas.

Nikada nećete pogoditi šta se dogodilo.

Dogovor, naravno, nakon izbora nije bio ispoštovan. Zvuči li ovo poznato ovih dana?

Kada bi se građani žalili da lokalni predsednici opština sada više neće ni da ih prime na razgovor, kolege i ja imali smo instrukciju: „Obratite se Servisu za stranke“, na poznatoj vračarskoj adresi.

Poziva je, međutim, bilo previše da bismo mogli da ih ignorišemo. Na moj upit šta se, zapravo, dešava sa svim tim ljudima i njihovim pozivima, dobila sam odgovor koji i danas pamtim: „Da li si ti normalna? Ne smemo da se mešamo na lokalnom nivou.“

Mesecima kasnije saznala sam da taj servis praktično ni ne postoji i da smo, zapravo, samo otkačinjali ljude koji su se osećali prevarenima.

Sećam se da sam tada rekla: „Ljudi, ovako se gube izbori.“

I upravo tu počinje moje viđenje Borisa Tadića, koje je mnogo složenije od jednostavne priče o dobrom ili lošem predsedniku.

Ogroman broj ljudi tada je govorio da, zbog nove ljubavi u koaliciji DS – SPS, više ne želi da bude član Demokratske stranke. Tadiću su mnogi veoma zamerali ujedinjenje sa Ivicom Dačićem i Socijalističkom partijom Srbije – partijom protiv koje su se godinama borili na ulici, partijom čije su vladavine, ratove i sankcije preživljavali. Za deo ljudi, to nije bila samo politička koalicija. Bio je to osećaj izdaje sopstvene političke prošlosti.

A onda je postojao Boris Tadić kao politički proizvod.

Lep čovek. Elokventan. Duhovit. Džentlmen. Za mnoge gotovo idealan srpski zet. Njegov izgled i nastup sasvim sigurno su mu donosili i određeni broj glasova ženske populacije. Bio je predsednik kojeg je bilo moguće predstaviti kao modernog, pristojnog i evropskog, a opet dovoljno „našeg“.

Koliko je taj imidž funkcionisao možda najbolje govori jedna sasvim privatna scena kojoj sam prisustvovala. Mlada žena bila je ljubomorna na voditeljku emisije u kojoj je Boris gostovao, uverena da voditeljka flertuje sa njim. Tadić je u tom trenutku bio oženjen – ali ne tom mladom ženom iz priče.

Možda zvuči banalno, ali upravo takve sitnice govore o tome kako se političar doživljava. Boris Tadić je imao ono što mnogi političari pokušavaju da kupe, izgrade ili odglume: ličnu harizmu.

I, istini za volju, posle godina pakla, prijalo nam je svima da imamo predsednika kojeg se ne stidimo. Naprotiv. Predsednika čijim smo nastupom mogli da se ponosimo. Posle svega što je Srbija prošla tokom 90-ih, sama činjenica da predsednik države govori pristojno, izgleda reprezentativno i ume da se ponaša u javnosti nije bila mala stvar.

Problem je nastao onda kada je od političkog imidža trebalo napraviti stvarnu političku promenu.

Tu se, po mom mišljenju, nalazi najveće razočaranje jedne značajne političke opcije u post-Đinđić eri.

Tadić je umeo da „gađa“ biračko telo. Umeo je da govori jezikom koji je trebalo da smiri, približi i pridobije. Umeo je da bude dovoljno evropski za jedne, dovoljno nacionalan za druge, dovoljno gospodski da ostavi utisak, a dovoljno neposredan da ne deluje nedodirljivo.

Možda će se, iz današnje perspektive, ispostaviti da je jedna od neobičnijih političkih odluka Borisa Tadića bila upravo ona koja je u tom trenutku verovatno delovala kao sporedna – odbijanje da potpiše ukaz kojim bi Ljiljana Smajlović bila imenovana za ambasadora u Otavi. Da je otišla u Kanadu, verovatno bismo je, po prirodi diplomatske funkcije, mnogo ređe gledali u domaćem političkom prostoru. Ovako je ostala ovde, prisutna, glasna i spremna da se povremeno pojavi upravo onda kada se učini da bez njenog komentara neka politička tema nije do kraja obrađena. U nekoj drugoj verziji događaja, možda je Tadić tim potpisom mogao da dobije ambasadora u Kanadi. U ovoj našoj, dobio je Ljiljanu Smajlović za stalnog komentatora domaće politike.

Ali, između slike i života postojao je sve veći jaz.

Ljudi koji su dolazili u stranku sa konkretnim problemima nailazili su na zatvorena vrata. Ljudi kojima su obećavane stvari u ime politike ostajali su prevareni. Članstvo je posmatralo koalicije koje su im bile teško prihvatljive. A politički marketing, koliko god bio vešt, nije mogao zauvek da sakrije ono što se dešavalo na terenu.

Ipak, postoji jedna stvar koju bih Tadiću priznala kao možda njegov najveći uspeh.

Jedan je od retkih bivših predsednika Srbije koji danas može slobodno da se kreće Beogradom. Može da sedne u kafić gde god poželi, popije kafu bez pratnje i telohranitelja i bude deo grada kao i bilo koji drugi građanin.

A priznaćete – to u Srbiji nije baš čest slučaj.

Možda je upravo u toj činjenici sadržana najzanimljivija, ali i najpoštenija ocena Borisa Tadića.

Političar koji je za mnoge predstavljao veliko obećanje, a zatim i veliko razočaranje, ipak je ostao čovek koji može slobodno da prošeta svojim gradom.

I možda, kada se jednog dana budu podvlačile crte ispod tog perioda Srbije, ni to neće biti sasvim beznačajno.

Možda je najveći paradoks Borisove političke priče to što je od čoveka koji je nekada bio u samom centru političkog života Srbije danas ostala gotovo marginalna politička figura. Ne zato što je prestao da govori – naprotiv, govori. Ali njegove današnje izjave, stavovi i politički nastupi sve ređe proizvode bilo kakav ozbiljniji politički efekat. Nekada se čekalo šta će Boris Tadić reći. Danas se mnogo češće dogodi da politička scena prođe bez potrebe da ga uopšte čuje.